Тора

Тора (תּוֹרָה) је најважнији спис јудаизма, који се слави као ријеч надахнута Богом, а за коју се традиционално тврди да је објављена Мојсију.

Тора садржи низ књижевних врста, укључујући алегорије, повијесне приповијести, поезију, родословља, и излагања различитих закона. Према рабинској традицији, Тора садржи 613 митзвот (מצוות, "заповиједи"), које су подијељене у 365 негативних и 248 позитивних наредби. У рабинској књижевности, ријеч "Тора" означава и писани текст, "Тора Шебихтав" (תורה שבכתב,"записана Тора"), као и усменом предајом,"Тора Шебе'ал Пех" (תורה שבעל פה,"усмена Тора"). Усмени дио који се састоји од традиционалних тумачења и проширења, а који се преносио са кољена на кољено, сада је утјеловљен у Талмуду и Мидрашу.

Жидовска вјерска традиција приписује ауторство Торе Мојсију кроз процес божанског надахнућа. Овај вид ауторства прво је експлицитно изражен у Талмуду и датира од 3. до 6. стољећа нове ере, а темељи се на текстуалној анализи одломака Торе и каснијих књига хебрејске Библије. Према датирању текста ортодоксних рабина откриће Торе Мојсију се догодило 1280. прије нове ере на брду Синај. Дио сувремених библијских знанственика датира завршетак Торе, као и пророке и повијесне књиге, од 539. до 334. пне. Знанствена је расправа већим дијелом 20. стољећа била формулирана као документарна хипотеза, према којој је Тора синтеза докумената из малог броја иначе независних извора. Изван својег средишњег значења у жидовству, Тора је прихваћена у кршћанству као дио Библије, која садржи првих пет књига Старога завјета. Различите деноминације Жидова и кршћана имају велику разлику у ставовима с обзиром на точност Писма. Тора је у одређеној мјери прихваћена код Самаријанаца и других као аутентична објава Бога Израелу. Ислам на Тору (Теврат) и Еванђеља (Инџил) гледа као на аутентичну објаву од Бога, оштећену оним што су људи додавали и мијењали.

Значење и имена

Ријеч Тора значи "учење", "упутство", "писар" или "закон" на хебрејском. Такођер је познато као Пет књига Мојсијевих, Мојсијев закон (Торат Мосхе ) или Сефер Торах (што се односи на кутије са свитцима у којима су се држале књиге), на грчком познате као Пентатеух (Πεντάτευχος, Пентáтеуцхос: "пет свитака или кутија").

Остала имена кориштена у данашњем јудаизму су Хамисха Хумсхеи Торах (חמשה חומשי תורה, "пет петина/дијелова Торе") или једноставно Хумасх (חוּמָשׁ "фифтх"). Сефер Торах је формални записани свитак пет књига, записан од писара Торе под точно одређеним увјетима. Израз се понекад користи каоко би се уопћено обухватио јудаистички писани и неписани закон, односно цијели спектар ауторитативних јеврејских вјерских учења кроз хисторију, укључујући Мисхнах, Талмуд, Мидрасх и остало.

Тора се састоји од првих пет књига Танакха или Хебрејске библије, познатих као Стари завјет у кршћанској Библији. За Жидове не постоји "Стари завјет", с обзиром да књиге које кршћани називају Новим завјетом нису дио жидовских светих списа. Пет књига, њихова имена и изговор на хебрејском, су:

Књига постанка (בראשית, схит: "На почетку...")
Књига изласка (שמות, Схемот: "Имена")
Левитицус (ויקרא, Ваyyиqра: "I он назва...")
Бројеви (במדבר, Бамидбар: "У пустињи...")
Деутерономија (דברים, Деварим: "Ријечи", "Расправе" или "Ствари")

(Хебрејска имена су узета од првих ријечи првог стиха у свакој књизи.) Ове књиге описују стварање Универзума и његову хисторију, а посебно погодбу између Бога и народа Израеловог.

Жидови су штовали Тору кроз вијекове, исто као Самаританци и кршћани. Традиционално се схваћа као дословна ријеч Божја речена Мојсије. За многе пак не представља ни хисторију, ни теологију, ни правни и ритуални извор, него нешто надилази све то. Сматра се главним извором односа између Бога и човјека, значења и сврхе тог односа, односно живи документ који се обнавља кроз генерације и миленијуме.

Ауторство

Традиционална приписивање ауторства

Према Цатхолиц Енцyцлопедиа приписивање Торе Мојсију потиче из Библије пошто се Тору у неким књигама Старог Завјета назива Књигом Мојсијевом, Законом Мојсијевим, итд. Идеја да је Мојсије аутор Торе налази се и у Новом завјету. Јосип Флавије, римски повјесничар, такођер је сматрао да је Мојсије написао Тору. I у Талмуду је изражена та идеја. То се вјеројатно темељи на неколико стихова у Тори гдје се описује Мојсијево писање "Торе" (упуте од Бога). У Талмуду је точно објашњено како је Тора пренесена Мојсију. Према Бабилонском Талмуду Тора је дана у низу малих свитака, и подразумијева се да је писана поступно и састављена из разних докумената тијеком времена. Друго је мишљење да је Мојсије цијелу Тору добио у једном тренутку.

Према Маимониду, рабину и филозофу из 12. ст., Мојсије је аутор Торе, примио ју је од Бога божанским надахнућем или диктатом 1313 пр.Кр.

Каснији рабини и кршћански знанственици примјетили су неке проблеме код Мојсијева ауторства, посебице чињеницу да Поновљени закон описује Мојсијеву смрт. Стога су касније верзије традиције сматрале да су неке дијелове Торе додали други - Мојсијева смрт посебно је приписана Јошуи. Талмуд сматра да је Мојсије писао Поновљени закон у очекивању смрти. Друга традиција каже да је Јошуа додао те ријечи након Мојсијеве смрти и да се посљедњи стихови Поновљеног закона читају као епитаф Мојсију. Мојсијево ауторство су били прихватили Жидови и кршћани, без много дискусије све до 17. стољећа када је порастао број свјетовних училишта и припадајућа спремност да се преиспита Библија у потпуности.Већина модерних знанственика вјерује да је Тора производ многих руку, протежући се тијеком многих стољећа, до коначне форме око 6. и 5. стољећа пне.

Према најутјецајнијој верзији хипотезе, коју је формулирао Јулиус Wеллхаусен (1844 - 1918), Пентатеух се састоји од четири засебна и препознатљива текста, која оквирно датирају од Саломонова раздобља до изгнанства. Послије прогонства писмознанци су окупили разне текстове у један документ (Петокњиже).

Вањски линкови